Neuropsihijatrijska ordinacija.
Doktor sedi sa beležnicom u rukama pored kauča na kome leži pacijent u krajnjem nervnom rastrojstvu: bled, trese se, koluta očima i mucajući sa prekidima govori:
- Do-doktore, ja ovo vi-više ne mogu-u da po-podnesem! Ubiću-ću se!
- Polako, molim vas, sve se da izlečiti. Smirite se i polako mi izložite svoj problem.
- Do-doktore, ja dani-nima ne mogu-gu da usnim-im! Ka-kada g-god po-poku-kušam da-a zaspim-m, ta-taman pa-padnem u p-prvi po-polusan, kad li ti se odn-odne-kuda iznenada-nada po-pojavi jato-to koko-košaka, jedno
Sto-stotinjak nj-ih, i stanu-u da kvo-kvocaju i koko-kokodaču, ra-razbiju mi s-san i onda-da se pro-probudim i, na-naravno, od spa-spavanja te no-noći nema-ma ni-ništa!
- Dobro… Da li vam je možda palo ikada na pamet da im podviknete IŠ, ili tako nešto, to bi ih sigurno rasteralo?
- Ma, jes-sam, kaka-ko da nini-sam! Vikne-nem ja njima-a IŠ, one se
Rasprše-še, ali ne prodje-dje ni mi-minut kad li ti one opet-t nagrnu-nu oko m-mene, sada jato-to od dve-dvesta ko-kokoši umesto-sto onih
Stotinjak-njak!
- Pa, dobro, vi im ponovo malo oštrije podviknite IŠ, BRE, TAMO!!! – pa će one sigurno da netragom da nestanu.
- Eh, do-doktore! Podviknem-nem ja njima-a oštro-tro da oštrije-je ne
M-može bi-biti IŠ, BRE TAMO!!! - i to ne je-jedanput već č-čak i po tri-tri рuта-ta… Ali, dža-džaba! Razjurim-m ja nj-njih, doduše-e, nije da ne razjurim-im, ali eto njih po-ponovo, ovaj put-t jatište-šte od oko pe-petsto ko-kokoši – s-sila da te strava-a uhvati gle-gledati!
- Ama, čoveče! Sledeći put kad vas ponovo budu zaokupili, vi se samo ljudski razderite MARŠ, IŠ, BRE, U PIZDU MATERINU!!! Videćete, kurtalisaćete se bede jer će to garant da ih zanavek razjuri!
- Eeeeh, do-doktore… Misliš-š li ti da ja i to-o ni-nisam do sada-a.
- Po-pokušavao, ali bolje-e i da nisam-m!
- ?!
- Evo ka-ako: sačekam-am ja da se one okupe-pe, pa dre-dreknem na njih iz pe-petnih-h žila-la: Marš, iš, bre, u PI-PI-PI-PI-PI-PI!!!! zdu materinu!!!
I oni se onda ponovo okupe.
0